Project Description

UVODNA REČ

Ko bi se ozbiljan bavio ovim poslom? Samo muzičari i oni oko njih. Zalutaš kao mlad, vakcinišeš
se od zavisti, ponese te voda i onda plivaš… Stkočiš u vodu i držiš se matice.
Nekako, svirci su svirali i pre 1964, kao što će svirati i posle 2014…

Tako je bilo i biće, a ovaj kratki period od 50 godina pripao je nama da o njemu pričamo i da u
njemu učestvujemo. Imamo se čime pohvaliti – od predsednika i osnivača Miće, Mike, Milenka,
Jovice, do svih nas koji smo tu radili…

Udruženje nije nikad bila obaveza, ali je uvek postojalo za sve ljude koji se bave ovim poslom.
I moram vam reći, radilo se… Žestoko… U ono vreme komunizma jedini posao koji je počivao
na zakonima tržišta bila je estrada. Jednostavno, ako imaš publiku, imaš sve – i slavu, i novac,
i sledeći nastup. Bez publike nismo ni pokušavali, jer – kome raditi? I svugde nas je bilo, od
Australije, Novog Zelanda, do Amerike, Tolmina, Bitolja… Lepa vremena, a mi mladi, pa radimo
posao koji volimo… Zanat se podrazumevao. O tome da li umeš ili ne umeš, nije se pričalo.
To se odmah znalo. Znalo se za svakog gde mu je mesto i koliko može. Talenat je uvek sebi
pronalazio put. Publika ga prepozna, i eto ti zvezde. Možeš sve prevariti, ali Njeno veličanstvo
publiku: nikad. Zato i nagradi miljenike…

Godišnja doba mogao si prepoznati po muzičarima, koji su kao ptice selice sledili puteve migracija
posla. Nekako s proleća, što bi pesma rekla, na Trgu Komenskog uvek si mogao sresti
najbolje vojvođanske tamburaše, koji su od Udruženja čekali da im javi ima li posla u Poreču,
Umagu ili Ulcinju, svejedno, radilo se sa svima. Velika koncertna kuća „Vojvodina koncert“
bila je u reprezentaciji bivše SFRJ zajedno sa KD „Zagreb“, „Cankarjevim domom“ ili „Jugokoncertom“
iz Beograda. I danas je udruženje „Vojvodina ton“ u reprezentaciji Srbije kao
jedno od najvećih, sa preko 900 muzičara, koji nas se uvek sete kada im trebamo, ali, nažalost,
bez priznanja reprezentativnosti, no ima dana…

Nadamo se da će se nove generacije muzičara izboriti za svoje mesto.
Udruženje je godinama obezbeđivalo posao za stotine ljudi koji su isključivo od toga živeli.
Kad kažem posao, mislim na Udruženje, koje je nalazilo posao za svoje članove i koje se brinulo
o njihovom statusu. Plata, socijalno i zdravstveno osiguranje, regres, godišnji odmor. Sve
smo to uspevali da obezbedimo.

Muzičare moraš upoznati i znati da bi razumeo šta im sve treba, jer svaki je umetnik izuzetan i
nekako, malo, obeležen na svoj način. Takvi smo bili i mi koji smo ih 40 godina sačekivali na
Trgu Komenskog broj 10. Puno puta, osim Zorice Kanurić, niko ih nije razumevao, zašto su
dolazili i šta su tražili.

U uspomenama je svakako i pokušaj stvaranja izdavačke i koncertne kuće „Vojvodina koncert“,
koja je sa preko 150 sopstvenih izdanja ostavila trag u muzičkom životu osamdesetih prošlog
veka. Janika Balaž, Šaban Bajramović, monodrame „Šok“ i „Đekna nije umrla“ samo su neka
od izdanja koja bi se i sad dobro prodavala. Moram reći da je ova izdavačka kuća nastala od
svojih sredstava i za svoje izvođače. Previše smo bili napredni u vreme gde se to nije prepoznavalo.
Koncertna aktivnost je za današnje prilike neshvatljiva. Međunarodni ugovori o razmeni umetnika
bili su rutinski posao, koncerti su se organizovali širom Evrope i SFRJ. Muzički kafanski
život uređivali smo ekskluzivno onako kako je koncertna kuća „Vojvodina koncert“ smatrala
da treba da bude. Osamdesetih godina prošlog veka Novi Sad je važio za jedan od gradova sa
najboljom kulturno-zabavnom ugostiteljskom ponudom.

Danas je nezamislivo da na predlog Udruženja državni organi donesu i izglasaju Zakon o estradnoj
delatnosti! Koliko je to bila neozbiljna država kad se i estradom bavila!
Teško je pisati o ljudima koji su ceo život bili svirci i ceo život svirali po kafanama. Nekako se
sve u dimu završilo. Kad su svirci svirali, pa uz fijaker sa gostima sve do Tekija stigli… Čudan
je taj svet muzičara: toliko smeha i veselja na svirkama, i ne jednom, posle nekog dugog noćnog
tuluma, počinje svirka o svom trošku, a za svoju dušu . Koliko li smo takvih jutara čekali? Ulazi
li i to u radni staž? Priznaju li nam noćni rad? Neka ide život… I mi svirci dušu imamo, pa za
nju sami sebi sviramo.

Jutro je uvek kvarilo posao. Nestane magija noći, svirci na spavanje, a pisari na posao. Tako je
bilo i biće…

Svirati moraš, a živeti? Možeš i falš živeti, ali svirka mora biti tačna. I prati takt, jer uveče odelo
mora biti čisto, cipele uviksane, košulja ispeglana, a brkovi štucovani. Osmeh! On se podrazumeva.
Ceo svet može da propadne, ali onaj zadnji sto u trećem reonu večeras će da se zabavlja.
Pesma pesmu stiže. Tako godinama. Tuga nije u opisu poslovanja.

Okruženi smo velikim delima, velikim ljudima, velikim kompozitorima, velikim uspesima, a
nekako ova monografija pokazuje mnogo malih ljudi sa velikom dušom. Osmeh se podrazumevao
kao što se sa osmehom podrazumevao i lepi Jovica. I pamtimo ih takve kakvi su bili, svako
na svoj način, a uvek vedri i nasmejani. Jedino su u kafani mogli biti Miloš Veliki i Miloš Mali,
a obojica Preveliki, a da kafana ne bude tesna…

U ovom materijalnom svetu, gde sve vrednosti
imaju svoju cenu i sve se više puta vaga pre nego što se odlučite da nešto kupite i ponesete kući,
muzika je jedino dobro za koje ste spremni da platite, a da kući ne ponesete ništa sem osećaja
da nosite nešto vredno. Ja bih to nazvao razmenom energije između publike i umetnika. Ta
energija je ono što pokreće i jedne i druge. To je ta veza koja umetnost spaja sa publikom kao
prst i nokat, kao Božić i Badnje veče, kao mostovi koji spajaju obale. Muzika i posao kojim se
bavimo zbog toga su jedinstveni i neponovljivi.

Koliko smo uradili? Pitanje koje se samo nameće! Postojimo, i matica nas nosi. Novo vreme
za nove ljude i nove ideje. Iza nas ostaje Udruženje, koje je prepoznatljivo, koje okuplja preko
1200 muzičara iz cele Vojvodine i sve one koji prepoznaju vrednosti i prednosti ovakvog udruženja
muzičara. Ova foto-monografija je pokušaj da vas podsetimo na radosti ovog posla, da se
prepoznate i da vas prepoznaju. Da se setite i da vas se sete.

Sve ostalo je iskren smeh i muzika

Gođevac Budimir
predsednik udruženja.