MUZIKA, UMETNOST I ESTRADA

Poštovani čitaoče,

Obraćam Ti se kao druga generacija estradnih pregalaca i članova udruženja muzičkih umetnika
i izvođača Novog Sada i Vojvodine.

Kao sin vokalne solistkinje i dugogodišnjeg aktivnog člana udruženja, imao sam čast i privilegiju
da iz različitih uglova pratim život i rad našeg udruženja od ranih osamdesetih do danas.
Sa nepunih pet godina prvi put sam ušao u prostorije udruženja na Trgu Komenskog. I tada
nisam ni pretpostavio da će muzika postati moj životni poziv, ali da krenemo redom.

Osamdesete godine su u zakonskom i svakom drugom smislu za muzičku i estradnu delatnost
bile kud i kamo uređenije. Kao posebna poslovna jedinica koja je upošljavala članove muzičkog
udruženja bila je koncertna agencija „Vojvodina koncert“, koju su muzičari popularno
nazivali „Estrada“, a samo udruženje rešavalo je statusna i staleška pitanja članova.

Iz tog perioda pamtim da je udruženje svakog dana bilo prepuno muzičara, koji nisu dolazili
samo zbog angažmana ili poslova iz nadležnosti udruženja. Oni su dolazili da se druže, razmene
iskustva, a iz tih susreta nastajali su novi orkestri, dopunjavali se već postojeći i tome slično.
Same prostorije na Trgu Komenskog odjekivale su šalom, smehom i nekom neusiljenom atmosferom.
Tih osamdesetih posao estradnog muzičara bio je na mnogo višem nivou, sama profesija
bila je neuporedivo cenjenija nego danas, a biti član profesionalnog udruženja muzičara bila je
čast i privilegija.

Devedesete godine stigle su sa svim svojim poteškoćama. Raspad države i sve što je iz toga
proisteklo nije moglo da zaobiđe ni estradno-muzičku delatnost na našim prostorima. Tržište
se drastično smanjilo, a zakonske regulative u vezi sa estradnom delatnosti popustile su pod
pritiskom nagomilanih problema u društvu. Ovakva situacija rezultirala je ukidanjem koncertne
agencije, a samo udruženje bilo je primorano da se bori za opstanak. Održalo se zahvaljujući
entuzijazmu pojedinaca, koji su pamtili neka bolja vremena i koji su se pomalo donkihotovski
nadali da će se ta bolja vremena kad-tad vratiti.

Početkom devedesetih i ja sam se intenzivno počeo baviti estradnom umetnošću.
Dvehiljadita godina, sa svojim promenama, donela je nov entuzijazam u društvu, koji se osetio
i na polju estradno-muzičke delatnosti. Udruženje je počelo da oživljava. Na Trg Komenskog
ponovo su počeli da dolaze stari i iskusni, ali i neki novi mladi muzičari, sa nadom i verom u
bolju budućnost ove naše profesije. U jednom momentu zaista se činilo da će bar deo starih
vremena oživeti u nekom novom ruhu.

Entuzijazam koji je bio probuđen početkom dvadeset prvog veka polako je počeo da jenjava
usled činjenice da promene nisu počele da se dešavaju onom brzinom kojom smo se svi nadali.
Problem zakonske regulative i dalje je bio aktuelan, ali to nije pokolebalo aktivne članove i
odgovorna lica u udruženju da nastave da se zalažu za vraćanje dostojanstva estradno-muzičkoj
delatnosti.

Ta borba traje i danas, i želim da naglasim da je bez profesionalnih i esnafskih udruženja ona
neostvariva. U današnjem društvenom poretku pojedinac je nemoćan. On svoja prava može da
ostvari samo u okviru organizacije, pomoću koje će pokazati svoju snagu.

Iz ove činjenice jasno je da je potreba za profesionalnim udruživanjem radi ostvarenja prava
danas možda potrebnija nego ikada. Muzičari nikada ništa drugo nisu tražili sem da im se omoguće
uslovi da sviraju i da od svog rada mogu sebi da obezbede egzistenciju.

Poštovani sadašnji i budući kolega koji budeš ovo čitao, želim Ti puno uspeha u životu i radu.
Želim da Ti kažem: muzički hleb je hleb sa devet kora, od kojih su bar trećina gorke, ali se zbog
tih gorkih kora ne treba odricati onih slatkih koje nam muzika pruža.
S poštovanjem,
Vladimir Stanković, dipl. muzičar-flautista
predsednik saveza muzičkih udruženja AP Vojvodine